sport.ba @sport.ba
Borusija gubi. Borusija tone. Borusija je 17. na tabeli. Borusija ne igra kao nekad.
Tako je bilo prošle sezone, jedne od onih u kojima se navijačima prevrtao želudac bilo da su gledali utakmice u Dortmundu ili na gostovanjima. Nije bilo razlike, jer nije bilo pravog fudbala.
Borusija blista. Borusija juri. Borusija daje golove. Borusija može sa svakim. Dobro, osim Bajerna.
Ove takmičarske godine Milioneri ponovo liče na sebe. Teraju loptu napred i umesto da se tresu ljudi na tribinama u strahu šta će se desiti su, zapravo, protivnički defanzivci i golmani. Posledice su vidljive golim okom: 20 utakmica, 15 pobeda i čak 64 gola!!!
Borusija se vratila.
Sve zahvaljujući jednom čoveku - Tomasu Tuhelu.
Kad je u aprilu objavljeno da će naslediti Jirgena Klopa svi su verovali kako će doneti nešto novo, mada je malo ko mogao da pretpostavi da će nekadašnji trener Majnca ovako brzo preporoditi tim kome je u jednom trenutku prošle sezone pretila selidba u Cvajtu. Trebalo mu je pet meseci da od nepoverljive stvori ekipu koja u proseku daje tri gola po utakmici. I obično izbegava neizvesne zavšnice.
Kako?
Odgovor je višeslojan, posebno ako se zna da Tomas Tuhel maltene ima na raspolaganju iste igrače kao Jirgen Klop minule sezone. Tuhel nije menjao kadar, ali jeste način igre. Za razliku od Klopovog visokog presinga, jurnjave celim terenom napred-nazad, stila koji je prirastao za srce poklonicima fudbala širom planete, jer ga je odlikovala nepretsana akcija pred oba kaznena prostora, novi šef struke je rešio da od Pepa Gvardiole pozajmi ideju o visokim procentima poseda lopte, jer - kao što je govorio i čuveni Vujadin Boškov - „kad je lopta kod nas sigurno ne možemo da primimo gol“.
Igrači Borusije u proseku drže loptu u svom posedu 70 odsto utakmica. Kao nekad Barselona ili danas Bajern doslovce „dave“ rivala, obleću sa svih strana i pre ili kasnije poentiraju. Uglavnom pre, jer malo ko može da parira nepredvidivom Marku Rosju, tehnički doteranom Henriku Mhitarijanu i ubitačno brzom Pjeru Emeriku Obamejanu, glavnim zvezdama ove Borusije.
Drugi detalj koji je Tuhel usadio fudbalerima je taktička disciplina. Stručnjaci se bave ulogom Iljaka Gundogana i Julijana Vajgla, fudbalera koji po opisu posla igraju zadnje vezne, ali su u stvari mnogo više od klasičnih čistača, „pismeni“ su i brzim iznošenjem i prenosom lopte omogućavaju viškove koje kolege u napadu vešto koriste. Nemački reprezentativac je upravo posle razgovora sa Tuhelom pristao da potpiše novi ugovor iako ga je tražio Mančester junajted, za bivšeg vezistu Minhena 1860 obeštećenje od 2.500.000 evra deluje kao sitnica, ali potpisi njih dvojice predstavljali su tek deo slagalice u sistemu koji Borusijini protivnici teško mogu da prokljuve.
Tuhel je sklon čestom menjaju formacija. Poslednju utakmicu u Bremenu počeo je u rasporedu 4-3-3, međutim, prethodne u klasičnom 4-2-3-1 (najčešće), ali tokom igre se transformisao u 4-3-3 ili čak 4-2-4. Da bi trčali toliko dobro da svaki čas menjaju pozicije i da se ne bi povređivali kao lane najzaslužniji je novi kondicioni trener koga je upravo Tuhel doveo u klub. Sa izuzetkom povremeno rovitog Marka Rojsa, Borusija praktično od početka sezone igra uvek u istom sastavu, njeni igrači su spremni kao Spartanci i ne povređuju se kao prošle godine, kad je u ovom periodu sezone Jirgen Klop jaču postavu imao u ambulanti nego na terenu (povređeni bili Jakub Blaščikovski, Mats Humels, Sven Bender, Neven Subotić, Marko Rojs, Kevin Groskrojc, Iljak Gindogan).
A kad su svi spremni i kad „namirišu krv“, Borusijine igrače je teško zaustaviti. Na sve to dobili su ogromnu količinu samopouzdanja sa klupe. Bez obzira što izgleda stidljivo i pored terena ne pravi šou kao Klop, Tuhel je uspeo da „uđe u glave“ igrača i na pravi kolosek vrati nosioce igre koji su u drugom delu prethodnog prvenstva billi u ozbiljnom problemu da se „sastave sa loptom“. Sad Šinđi Kagava igra kao u najboljim danima, Matijas Ginter probija po desnom boku, Marko Rojs sme da se zatrči na svaku odbranu i probije je dok dlanom o dlan, a možda je i najveći dobitak aktuelne Borusije povratak Henrika Mhitaraijana. Reprezentativac Jermenije delovao je u sezoni 2014/2015 kao da je potonuo, da jedva čeka da napusti Vestfalen, a onda je ekspldirao i sa 12 golova i 11 asistencija postao oslonac tima.
Ne i njegov najbolji igrač, jer se za taj status izborio Pjer Emerik Obamejan. Internacionalac iz Gabona igra sezonu života. Tuhel ga je pomerio sa krila u sam špic, a ovaj mu se odužio tako što je već uspeo da postiogne 20 golova. Na 18 utakmica. Ovakvim učinkom je, zasad, zadovoljio sve pristalice slavnog kluba, ali su i one svesne da mnogo šansi - maši.
Njegova realizacija i činjenica da je odbrana i dalje slabiji deo tima, jer je od pometnih 20 utakmica matirana makar po jednom na čak 13. Od 22 lopte koje su završile iza Romana Burkija ili njegovog imenjaka, a ove sezone rezerve Vajdenflera čak pet je bilo u derbiju sa Bajernom, koji je i dalje svet za sebe. Ukoliko želie da se ponovo sa Bavarcima bore za titulu Milionerima ne smeju da se dešavaju propusti kao u poslednjem minutu duela sa Darmštatom (2:2) ili onog kad nisu uspeli da savladaju novajliju u Bundesligi Ingolštat (1:1).
Sve drugo je uglavnom kao nekad. S tim da za taj svima vidljiv prepord fudbaleri Borusije najveći deo zasluga moraju da podele upravo sa Tomasom Tuhelom, koji je uveo novi režim ishrane, u dogovoru sa kuvarom izbacio iz upotrebe ugljene hidrate i zabranio da se u trening centar iz obližnjih restorana naručuju pice i paste.
Stvar ukusa, očigledno da deluje.
