sport.ba @sport.ba
Začetnik nošenja dresova kratkih rukava, golman koga je slavnim napravio Vujadin Boškov izrastao u apsolutnog rekordera Serije A po dva osnova, danas uči decu ne samo fudbalu, nego i životu
Kalčo je bio na vrhuncu. Jak kao crna zemlja. Sve što je vredelo na kontinentu jurilo je preko Alpa, pa nizbrdo. Inter je imao nemačku osovinu Mateus-Klinsman-Breme, Milan počivao na temeljima holandskog fudbala zahvaljujući Van Bastenu, Gulitu i Rajkardu, Rudi Feler i Tomas Hesler su grizli za rimsku Vučicu, Maradona, Kareka i Alemao uzdigli Napoli... A u trenucima dok su Italijani vapili za naslednikom Dina Zofa pitajući se da li je to Valter Zenga (da se ne lažemo, odgovor je bio potvrdan) dobili su još jednog golmana pred kojim i oni koji danas brane, izuzev Điđija Bufona, moraju da skinu kapu. Ili rukavice.
Na prelazu iz osamdesetih u devedesete godine prošlog veka Serijom A vladao je – Đanulka Paljuka! Toliko upečatljivo da je postao rekorder: golman sa najviše utakmica ikada u prvenstvu Italije (592). Štaviše, ispred njega su po istom osnovu samo dvojica igrača u polju: Havijer Zaneti i Paolo Maldini. Tek da se ne zaboravi kakav je bio.
A bio je – vrhunski. Svako s tim epitetom mora da bude i svojstven. Možda nije među prvima uveo ekstravagantne šljašteće dresove, pa je branio u roze, narandžastim, zelenim, ali je prvi počeo da ih krati. U visini laktova. Publici je bilo zanimljivo, s tim da nije morao tako da joj se predstavlja, jer se pre svega odbranama uselio u srca navijača.
Najpre Bolonje, u kojoj je počeo karijeru i kojoj će se, pri njenom kraju, vratiti u italijanskoj verziji izreke „prva ljubav zaborava nema“, zatim Sampdorije, sa kojom će osvajati trofeje kad joj je malo ko davao šanse, a naposletku u Intera, gde će uprkos tome što nije imao često priliku da grli pehare izrasti u veličinu dostojnu još nekoliko rekorda.
Rođen je 18. decembra 1966. u Bolonji, u kojoj je počeo da brani i u kojoj nikad nije dobio pravu šansu. Posle dve sezone pokušaja da u mlađim kategorijama dokaže je li za velika dela usledio je poziv Sampdorije, pa se tada 21-godišnji Đanluka Paljuka preselio u Đenovu. Obukao je dres plavo-belih i 1987. počeo da osvaja prostor. I za sebe i za klub iz Ligurije. Ključnu ulogu u njegovoj razvoju odigrao je – Srbin. Najpoznatiji Srbin u Kalču ikada. Vujadin Boškov. Uvideo je u 190 centimetara viskom mladiću ono što nisu „stručnjaci“ iz Bolonje, „posadio“ ga među stative, a ovaj procvetao.
Tri Kupa Italije, pehar Kupa pobednika kupova 1990. (u finalu u Geteborgu savladan Anderleht posle produžetaka, golovima Đanluke Vijalija – 2:0) bili su uvod u sezonu njegove karijere. Jednu od poslednjih sezona italijanskog fudbala kad najbolji nije bio tim koji je imao najveće zvezde, nego najbolje ukomponovan tim. Stigao je Skudeto!
Boškov je napravio ekipu od igrača koji nikada pre nisu važili za velike, ali ih je učinio velikima. Atilio Lombardo, Roberto Mančini, Đanluka Vijali. Svi oni napred. A iza – Paljuka. Branio je sa toliko samopouzdanja da je prenosio energiju na timske kolege, a kao zaštitni znak te godine, možda i čitave Đanlukine karijere, važi susret sa Interom, tri kola pre kraja prvenstva. Nerazuri su dominirali, pritiskali sa svih strana, Mateus i Klinsman jurili ka golu iza kojeg su navijači bacali baklje i petade i činilo se da je samo pitanje trenutka kad će brana iz Đenove da popusti, ali na Meaci je Paljuka „spustio roletnu“. Inter je uputio 24 udarca na gol, od toga 14 u okvir. Sve ih je ukrotio. Čak i jedanaesterac u tom trenutku jednog od najboljih fudbalera sveta – Lotara Mateusa. Egzekucije Dosene i Vijalija značile su da pehar stiže na stadion Luiđi Feraris.
„Odbrana penala Mateusu mi je sigurno najdraža u karijeri, nje se najviše sećam. Taj odbranjeni udarac nam je doneo Skudeto, teško je naći neki koji bi mogao da mu priđe po važnosti“, priznao je po odlasku u penziju Paljuka.
U međuvremenu je postavio dva rekorda. Jedan tri leta kasnije, jer ga je za 8.000.000 tadašnjih maraka kupio upravo Inter, u najskupljem transferu nekog golmana u svetu fudbala, u tom trenutku. A drugi nekoliko godina posletoga, pošto je sa 24 odbranjena jedanaesterca postao čuvar mreže sa najviše „skinutih“ penala u istoriji Serije A. Iako kaže da će Samir Handanović koliko do kraja ove sezone da ga svrgne sa trona.
„Znate šta, dok sam ja branio tehnologija nije bila ni približno na sadašnjem nivou. Posledično tome, proučavanje načina na koji će rival da puca sa 11 metara bile su ogrničene. Nije kao sad kad sve može da se snimi, prati maltene iz minuta u minut. A ja sam se samo oslanjao na instinkt. Slušao sam svoje telo“, pojasnio je.
Sa Sampdorijom je osvojio i Superkup Italije 1991, a da je bio nesavladiv pokazuje i rezultat meča sa Romom – 1:0 (strelac Mančini). Na njegovu, i žalost Vujadina Boškova narednog proleća propustio je priliku da karijeri koja je već imala obrise bajkovite pridoda još jednu takvu priču. U finalu Kupa šampiona 1992. sevnula je bomba Ronalda Kumana iz slobodnog udarca u produžecima i „ušati“ pehar je otišao u Barselonu.
A dve godine kasnije, pošto se u međuvremenu od Sampdorije oprostio Kupom Italije, preselio se u Inter. Da zameni Valtera Zengu koji je – gle čuda – otišao u klub iz Đenove. Po učinku mu je prišao. Po trofejima nije. Tek jedan. I to van granica Italije. Podigao ga je u finalu Kupa UEFA, kad je milanski klub savladao Lacio 3:0, međutim, vreme čim je kročio na Meacu Paljuka je istisnuo Zengu iz reprezentacije.
Za Azure je branio 39 puta. Bio je čak na tri Mundijala. Doduše, na onom prvom u otadžbini nije branio. Zato je 1994. bio prvi izbor – pre Valtera Zenge, Stefana Takonija i Luke Markeđanija – i u Sjedinjenim Američkim Državama potvrdio ono što se znalo. Da je jedan od najboljih na svetu. Istina, do finala je primio po gol na svakom meču izuzev onog sa Norveškom u grupi, upamćenom po crvenom kartonu zbog prekrašaja van kaznenog prostora. Postao je prvi isključeni golman u istoriji Mundijala, ali se po isteku suspenzije vratio još jači. U finalu, protiv Brazila, pokazao je da je specijalista za penale, ukrotio udarac Marsija Santosa u prvojseriji i činilo se vodio Italijane ka Zlatnom globusu kojeg su se na kraju dočepali Južnoamerikanci zbog onog promašaja Roberta Bađa.
Norveška je po još jednom osnovu obeležila reprezentativnu karijeru Đanluke Paljuke. Opet na Mundijalu. Ovoga puta u Francuskoj. Izveo je potez koji je zvanično proglašen odbranom turnira. Zaustavio je udarac Tore Andre Floa. Na gol-crti. I bio je red da takav majstor među stativama dobio takvu nagradu. Kad već nije glavnu.
Bile su to, ipak, godine u kojima je Đanluka privodio kraju reprezentativnu karijeru. Čak je i u Francusku otišao kao rezervni golman, da bi šansu dobio da brani tek pošto se povredio Anđelo Peruci. Samo godinu dana kasnije isti čovek će ga istisnuti i sa gola Intera. Tačnije, neće se ni sresti, jer je Marčelo Lipi rešio da dovede Perucija iz Juventusa. Paljuka je znao šta do znači. I otišao je.
Vratio se kući. Da zaokruži priču. Mogao je da upre prstom u daleko veći klub. Izabrao je – Bolonju. Branio je sa uživanjem. Iako je znao da će primati po gol na svakoj utakmici. Često i više. Nije bio baš kriv za sve. Jednostavno, tako je hteo. Ali, nije sve u trofejima, rekordima, nagradama. Ima nešto i u emociji. Đanluka Paljuka je strastveno branio svoje. Toliko da je u sezoni 2005/2006 ostao uz Bolonju i kad je ova bila u Seriji B.
Naredne je prešao u Askoli. U dresu tog kluba postaće onaj velikan s početka teksta – na utakmici sa Mesinom prestićiće Dina Zofa i postati golman sa najviše mečeva u istoriji Serije A. Kad se popeo na vrh, rekao je:
„Dosta“.
Onda se opet vratio kući. Ovoga puta imao je prosvetiteljsku misao. Postao je trener. Golmana, naravno. Radi i danas u akademiji Bolonje. Stvara budućeg Đanluku Paljuku. I uči decu životu.
„Kod mene u svlačionici nema ludih frizura, nema ni minđuša u ušima ili ne daj Bože nosu. Ne dozvoljavam ni da neko ureže grb kluba na tu mladu glavu, na mesto gde bi trebalo da raste kosa. Zaboga, ne radim sa Indijancima, nego sa budućim fudbalerima. Učim ih, ipak, da im neće sve u životu biti lako. Neću da ih vidim kako se prevrću na travi, iako su zaradili modricu. Učim ih da žive sa bolom. I ja sam. Uspeće“.
