sport.ba @sport.ba
Oduvek je bio usamljen dole na travi. Možda su samo napadači reprezentacija poput Lihtenštajna ili San Marina bili u istom sosu i znali kako mu je: tamo si daleko, potpuno sam, k'o sirak tužni, čekaš devedeset minuta da dođe jedna upotrebljiva lopta, a u međuvremenu, jer su sve oči s tribina uprte u tebe, cediš iz sebe svaki kvark snage, levo i desno, trčiš ka bekovima dok se oni dodaju i vrte te kao na treningu, jurcaš iako znaš da je sve uzalud.
Da, Keni Miler je na svaki način bio slika i prilika propasti škotskog fudbala: nekada su u napad, praćeni gromoglasnim hukom Tartan Armije, kretali Keni Dalgliš, Beri Old, Denis Lou ili Stiv Arčibald, čak i Ali Mekojst, a početkom 21. veka ponosna fudbalska nacija, zglajznula u drugi, pa i treći evropski rang, daleko od svih važnih prvenstava, morala je da se zadovolji tim momkom iz Edinburga, koji baš ni po čemu, baš nikada nije ličio na vrhunskog fudbalera.
Bilo je ili on ili Kris Bojd, pa vi zamislite tu dilemu...
Bez neke previše dobre tehnike, s očajnim prvim dodirom kojim bi češće doturio loptu čuvaru nego što bi uspeo da je zalepi za stopalo, previše nizak da bi se klao sa stenama u šesnaestercima škotske i engleske premijer lige, čak ni blještavo brz, ni dovoljno ubitačan da pospremi većinu prilika koje dobije, Keni Miler je imao samo dve stvari na svojoj strani: bio je uporan i izdržljiv kao mazga, te dovoljno inteligentan da prepozna svoje retke prednosti i zamaskira svoje brojne falinke.
Zombiji ponovo haraju Glazgovom: Seltik pomodreo od stida, Rendžers u finalu posle 14 penala!
U karijeri je birao samo dve vrste klubova: one koji igraju povučeno, brane se grčevito, tamo gde je mogao da svojim trčanjem i znojem stvori poneku priliku, na šta je navikao u dresu nacionalnog tima, ili one druge, koji su toliko dominantni da stvaraju na desetine šansi, pa se nekako i ne primeti koji procenat promašuje.
A promašivao ih je mnogo, posebno kada bi izašao jedan na jedan sa golmanom. Kada bi imao vremena da razmisli, Keni Miler bi uglavnom smislio nešto bezveze, kada bi mu se ukazala šansa iznenada, tada bi zatresao mrežu, udario se pesnicom po grudima i pokazao na nebo, zahvalan nekome gore na svom sinu Kobiju.
Baš takav scenario odigrao se u nedelju, na Hampdenu, poslednjem simbolu škotskog fudbala koji nije uništen malverzacijama van terena ili lošim odlukama oko njega. Bila je utakmica kao nijedna druga, utakmica od koje se fudbalski svet odvikao jer je morao na silu da bude odviknut, Old Firm, derbi mržnje, derbi verski – a vera i mržnja istorijski idu zajedno na kafu i ćakulaju o tome gde će naredno seme zla da poseju – derbi gorštački, i Keni Miler, u 37. godini života, ponovo je dao gol na tom derbiju.
Halidej je zavrnuo loptu, odbrana Seltika bila je smešna kao i toliko puta u proteklih nekoliko sezona, najviše blagodareći katastrofalnoj selekciji, te taktičkom anti-talentu uskoro, najzad, već bivšeg menadžera Ronija Delije, i ona se nekako, nadomak peterca dogegala do Kenija Milera. „Devetka“ Rendžersa je, rekosmo, specijalac za te naprasne šanse, i Rendžers je poveo nad najljućim rivalom, u polufinalu FA kupa.
Do kraja će biti još uzbuđenja, i produžeci i penali koje će veteran u plavom dresu ipak morati da gleda sa klupe, ali poruka je bila jasna, i na Hampdenu i posle, kada ga je telefonom zvrcnuo njegov ortak Bari Ferguson da mu čestita: Rendžers se vratio, zombiji su najavili da će naredna sezona biti prepuna veleobrta.
Ponovo će se igrati u Glazgovu na život i smrt makar četiri puta, i ponovo će najtrofejniji klub na evropskom tlu jurišati na titulu ukorak sa glavnim rivalom.
To im i neće biti preterano težak zadatak, ma koliko i sam Rendžers bio u problemu – ne, to nije „skroz zdrava priča“ kako bi se moglo pomisliti na laički pogled: nije Rendžers prošao kroz čistilište i stao na zdrave noge, i dalje ih more dugovi, personalni problemi, sujete i nezadovoljstvo navijača – jer Seltik nije uspeo da u ove četiri pune sezone odmakne od plavih, protestantskih komšija.
Možda je posredi neka škotska verzija omiljene frazetine brojnih Srba, „bez jake Zvezde nema jakog Partizana“ (koja je, prirodno, mrska svakom pravom navijaču), ali Seltik jeste bio žrtve ove kletve: uz odsustvo bilo kakvog pritiska s rezultatske strane – ne računajući Aberdin koji je pokušao da se nametne i da vrati „slavne dane prošlosti“, samo da bi svaki put u februaru ili martu zaribao – i bez rivalstva da ga tera da ulaže u bolje igrače, Seltik je postao provincijalni klub, i po igračkom kadru i po sve sramotnijim i sve kraćim izletima u Evropu.
Sve to će kulminirati one sezone kada će iskoristiti rupu u birokratskim propisima i nakon 1:6 protiv Legije iz Varšave imati obraza da nastave takmičenje na štetu Poljaka, čime su pljunuli na duh Džoka Stina i svih lisabonskih lavova...
Klub koji je nekada na Parkhedu umeo da sruši i Barselonu postao je ishodište nedostatka ambicije, a na svetom stadionu, kao nikada ranije, počele su da se viđaju i prošarane zelene stolice.
Da li će veliki povratak Rendžersa biti povod da katolici priznaju svoje grehe i, posle 90 „zdravomarija“, ponovo podare Škotskoj pravi fudbal, koji će aktuelizovati davnašnju i dosad neizvodljivu ideju o preseljenju Old Firma južno od Hadrijanovog zida, u Premijer ligu? (Po sadašnjem kadru, ali još više po stilu igre, i u Čempionšipu bi se borili za opstanak...)
Nedelja jeste podsetila na te velike tenkovske bitke u kojima bi jedan pojedinac redovno mogao da odigra ulogu diverzanta i, poput Prleta i Tihog tamo daleko iza fronta reši stvar ubistvom iz nehata.
A niko to nije činio toliko često ni toliko kontroverzno kao „devetka“ koja će garant i dogodine biti tu, da pređe pređe stazu kojom je toliko puta hodio: od heroja do zlikovca, pa nazad, pa opet...
Zavisi, naravno, koga pitate o Keniju Mileru.
Tek treći čovek koji je posle Drugog svetskog rata delio zapovesti i u jednom i u drugom generalštabu, koji je preskočio taj nevidljivi zid između zelenog i plavog, katoličkog i protestantskog, keltskog i britanskog dela, zid koji po snazi i visini podseća na kupolu iz čuvenog romana Stivena Kinga – ne računaju se dugokosi kapiten Hartsa Stiven Presli i nekadašnji vrlo kratkotrajni čuvar mreže Mark Braun, koji su igrali za Seltik iako su ponikli u Rendžersu, ali nikada nisu debitovali u seniorskom timu na Ajbroksu – imaće šta da dokaže. Prvo sebi, a potom i navijačima „zombija“...
Naravno, nijedan član trilinga kojem pripada Keni Miler nije svetogrđe počinio direktno, nije se desilo da neko tih devet kilometara, koji se mogu savladati i autobusom na liniji 90, pređe pravolinijski: legendarni Mo Džonston je bio u Seltiku, pa u Nantu, pa ga je Grem Sunes nagovorio da promeni boju dresa i srca; Alfi Kon je iz istih razloga – trenera kojeg je cenio, Džoka Stina – iz Totenhema došao na Seltik Park; a Keni Miler je punih pet sezona bio u Vulverhemptonu, dao je čak i čuveni gol u pobedi nad Mančester Junajtedom, ali Vulvsi nisu mogli mnogo, i prvi napadač reprezentacije Škotske leta 2006. obreo se u Seltiku.
Navijači Rendžersa nisu mu mogli oprostiti izdaju, ali su makar imali malenu satisfakciju što Keniju u dresu na pruge uopšte nije išlo. No zluradost im se obila o glavu, pa će Miler prvi gol u sezoni dati baš protiv svog bivšeg kluba.
Čak ni Mo Džonston se verovatno ne bi usudio da, samo godinu dana i još jednu premijerligašku sezonu – u pretužnoj godini Derbi Kauntija kada su Ovnovi pokušali da postave sve negativne rekorde prvenstva – ponovo uradi menjažu vere i poslednjeg obroka pred spavanje i da se opet nađe u Rendžersu.
I tada, i kada je pre dve godine ponovo, iz Kanade, došao da pomogne svom drugaru Aliju Mekojstu – koji će dobiti otkaz nakon neuspešne sezone u drugoj ligi – Miler je morao da uloži onaj dodatni napor da pridobije srca navijača, ali i novog trenera Marka Vorbartona.
Čoveku koji je uvek davao procenat više na terenu to nije teško palo, posebno što je ostao jedan od retkih koji mlađima može da kaže šta je to Rendžers, da to nisu samo tribine, navijači, sve one nebrojene titule ili mržnja prema jedinom škotskom klubu koji je pokorio Evropu, pa još to učinio sa 11 čistokrvnih Škota. Da postoji nešto što je duh kluba, koliko god ga rivali peckali da je promenio ime i da to „nije onaj Rendžers“.
No niko nije očekivao da će se Keni Miler pretvoriti u Bendžamina Batona škotskog fudbala: novu godinu je matorac otvorio het-trikom protiv Dambartona, u mnogo je navrata u sezoni sam izvukao ili pogurao svoj klub, i ona sećanja na slavlje iz septembra 2006, one stalne optužbe da je na nekoj utakmici, a on dobro zna na kojoj, poljubio grb Seltika, prestale su i da se pominju.
Ostaće, naravno, i kad sve ovo prođe, i kad sa 37-38 godina odigra svoj poslednji Old Firm, i kad zombiji postanu normalna stvar u SPL-u, ostaće priča o usamljenom tipu u dresu reprezentacije što kidiše na loptu koja uvek ide nekako pogrešno, o čoveku koji nije znao previše fudbala ali je bio toliko ludo vredan da se to nije ni videlo, o momku koji je imao toliko hrabrosti i svojeglavosti da oko njega zarate, zamislite, dve vere, i to čak tri puta.
