sport.ba @sport.ba
Fudbal, kao i Bog, obožava da se nasmeje planovima svojih podanika i naruga našim očekivanjima.
Klaudio Ranijeri oseća to na svojoj koži, dok uživa u večerama u Testaću, na obalama Tibra sa 93-godišnjom majkom i magičnih fudbalskih popodneva u Istočnom Midlendsu.
Igra mu je sve vratila, sa kamatom.
Jer, ovaj sin rimskog mesara je šampion promašenih tajminga, stizao je prerano ili prekasno, dok nameštaju stolove za gozbu, ili kada je žurka već završena.
Kroz čitavu karijeru ga je pratio podsmeh, valjda, jer je laka meta. Njegovi zemljaci kažu da je čitavog života spremao ekipu pobede drugih. Čačani bi rekli, "Uvek neko drugi handira na njegove karte", onim svojim karakterističnim naglaskom.
Nije omiljen u Italiji, bez obzira što su ga na Apeninima stavili poslednjih dana na poster svog fudbala i grabe zlatnu prašinu koju širi zemljak daleko od kuće.
Ovaj fudbalski hodočasnik nikada nije shvatao "kalćo", igra na Apeninima mu se revanširala posmatrajući ga kao nekoga ko ne pripada Seriji A.
Ranijeri ne viče i ne optužuje sudije, ne analizira fudbal kroz "moviolu" i ponavljanje detalja kada je napadač zapeo o nogu štopera, on se iskreno grozi italijanske sklonosti da u svemu vidi "biskoto", odnosno zaveru.
"Dva Engleza čine narod, 57 miliona Italijana nikad", reći će jednom prilikom "Tinkerman" uz setu. Deset godina je proveo van Italije i da nije bilo poziva Parme u nevolji, teško da bi se vratio u domovinu.
Čitavog života je doterivao stvari, mehaničar na brzom automobilu koji će voziti drugi. U Čelsi je stigao kada je jedan izbor presušio, sa onog drugog ruskog, nije stigao da se napije vode.
Kada je praćen ovacijama napuštao Čelsi, poslednjeg dana sezone svestan da je to "Hod mrtvog čoveka", prisetio se legendarnog odgovora protivničkim navijačima jednog popodneva.
"Bićeš smenjen na leto", skandirali su mu rivali.
"Neću na leto, već u maju, tad je još proleće", objasnio im je Italijan koji je u Čelsiju živeo na pozajmljenom vremenu.
"Da nije bilo te moje prve godine, Roman ne bi ni kupio klub", ume da kaže uz zarazan smeh.
U Valensiji je u drugom mandatu brzo završio, posle Benitezovih herojstava, "Slepi miševi" su se umorili od letenja.
"Znao sam da će me se brzo osloboditi, zbog toga nisam otkazao stan u Londonu", ponovo je vedrog duha prihvatio odluku.
Njegove devedesete u Italiji, tada ubedljivo najjačem fudbalskom takmičenju na svetu, prošle su između stvaranja Napolija na Maradoninim ruševinama i građenja Fiorentine iz pepela Serije B. Ranieri je još od prvog ozbiljnog posla u Kaljariju bio stručnjak za ulaske u viši rang, ali je, kao glumac koji se previše veže za jednu ulogu, u očima fudbalske javnosti dobio etiketu nekoga ko nije rođeni pobednik, kao Murinjo.
Upravo je taj njegov odnos sa samoproklamovanim "Posebnim" trenerom, od potcenjivanja nevaspitanog Portugalca do kasnijeg prijateljstva način na koji funkcioniše Ranieri, njegova dobrodušnost podrazumeva da ćete mu se na kraju izvinjavati uz poruke da niste mislili ništa loše.
Sada na to čekaju Lineker i sve one druge legende koje su sumnjale nakon što je stigao u Lester kao neočekivani izbor. Antipod Najdžela Pirsona, promenio je Lester. Jer, on je ovek čiji je conditio sine qua non, odnosno uslov svih uslova, skromnost i odmerenost. Ne u stremljenju, već ponašanju.
"Ja nisam pronalazač, Mesije fudbalu nisu potrebne, verujem u napredak, promenu učenje, poštovanje protivnika u pobedi. Uvek sam učio od kolega, fudbal funkcioniše kao usvajanje novih stvari", definisaće jednom svoju fudbalsku filosofiju.
Često se suočavao sa zahtevima poslodavaca koji nisu bili realni. U Juventusu, u najvećem izazovu karijere imao je problem, pobediti Murinjov Inter pravo iz pakla Serije B.
U Kaljariju, na početku, nisu ni znali hoće li platiti licencu za takmičenje u trećoj ligi, ali ih to nije sprečavalo da od njega traže da se bori za prvo mesto. Ispunio im je želju, za tri godine ih doveo do prve lige.
Zbog toga ovaj nestvarni uspeh jeste nagrada za životno delo, dobri ljudi pobeđuju. Mi koji ga nismo razumeli, na kraju ostajemo sa prstima preko obraza. Ta šamarčina nije Ranijerijeva posetnica, već način da nam fudbal pokaže koliko se ne razumemo.
Jer, na kraju je Rimljanin sa ponašanjem jednog patricija stigao na vreme i učinio nešto što niko nije. Za razliku od Čelsija njegovi igrači su lošiji, ali sazreo je i on sam, i njegov engleski jezik. Pica koju je podario ekipi nakon što su konačno uspeli da pobede bez primljenog gola na neki način simbolizuje Ranijerijevu karijeru, od svega pomalo i na kraju, bez prevelikog uzbuđenja, budete siti i srećni.
Vreme je za ćutanje svih koji su ga osporavali. I dugi aplauz, uz naklon neočekivanom pobedniku.
