sport.ba @sport.ba
Ono što je Villarreal u posljednjih 15-ak godina napravio zaslužuje u najmanju ruku divljenje. Tri polufinala Evropske lige, jedno polufinale Lige prvaka, kada ih je 2006. godine u lutriji jedanaesteraca zaustavio Jens Lehmann, a uz to su gotovo na kraju svake sezone završili unutar osam najboljih klubova Primere. Jedini blackout imali su od 2011. do 2013. godine kada su iznenađujuće propali u Segundu, ali su se odmah naredne sezone i vratili.
Nije im dugo trebalo, već u prvoj povratničkoj sezoni stigli su do šeste pozicije, tako je bilo i pretprošle sezone, a ovog su maja završili iza Barcelone, Real i Atletica.
Najveći im je vjetar u leđa posljednjih 15-ak godina davala sjajna publika na njihovom El Madrigalu, ali i maestralna skautska služba koja je gotovo svaki put pogodila kada su se bacali u potragu za južnoameričkim pojačanjima.
Dovoljno govore imena poput Diega Godina, Juana Romana Riquelmea i Diega Forlana, a uz njih ponosno stoje i Mariano Barbosa, Juliano Belletti, Diego Godin, Mateo Musacchio, Juan Pablo Sorin, Marcos Senna, Matias Fernandez, Luciano Vietto i Sony Anderson.
