Konte - Žrtva pobednika

Novi trener Čelsija je uvek vodio bolje od sebe, na terenu ili sa klupe, svejedno. Nož u zubima je obavezan stajling njegovih timova, ako bude uspeo da ubedi "Plave" da je škrgutanje zubima muzika, "Stamford Bridž" bi mogao da dobije još jednog italijanskog heroja...

Kada je Antonio Konte, uz nevericu garniranu besom, čuo da su "njegovi" izgubili od Specije na "Dele Alpiju" i praktično ga osudili na ispadanje iz lige u prvom trenerskom poslu karijere, na teži način je shvatio da fudbal ne priznaje staru zaslugu i da se na klupi jedino možeš osloniti na sopstveni osećaj za ravnotežu.

Juventus je tog poslednjeg dana drugoligaške sezone, overivši prethodno povratak u Seriju A dozvolio sebi da se izblamira protiv ligurijskog Liliputanca koji je grebao u borbi za goli život.

Istog popodneva je dobio i, takođe minijaturni, Areco ali Konte je delovao kao Cezar dok mu se u izmaglici neuspeha ukazivao Brut. Del Pjero i Trezege kojima je bio više od kapitena, neka vrsta dobronamernog narednika u svlačionici, nisu mu pomogli, tog popodneva u Torinu nije bilo Bufona i Nedvedana terenu, ko zna, možda bi sprečili ono što se dogodilo.

"Imam poštovanje za navijače,, ali za klub više ne", izjavio je ogorčeni početnik u odelu.

Samo, ta zaklinjanja razočaranog supružnika uvek treba uzeti sa rezervom, nekoliko godina kasnije pošto se dokazao kroz pakao Serije B, u Bariju i Sijeni, Konte se ponovo oženio "Starom damom".

Jer, to je tip koji ne preza od težeg puta, sin Salenta, odnosno Lećea koji je slavio sa krvnim neprijateljem Barijem zna da je vredelo. Vredelo je i onog šamara koji je dobio od nekog huligana igrajući mali fudbal jednog popodneva u rodnom gradu. Tada su ga podsetili da će kod kuće, makar i osvojio svet, zbog sopstvene "izdaje" u rodnom gradu biti prezren.

"Nikada više nećete biti sedmi, tu sramotu vam neću dozvoliti", bile su njegove prve reči u planinama, na Dolomitima, prvog dana kada se pojavio na treningu.

Konte veruje u naporan rad. Kako drugačije objasniti činjenicu da je bez velikog talenta, plućima i sa nožem u zubima potrajao, u možda i najvećem Juventusu svih vremena, 15 godina. I to kao lider mnogo talentovanijima u sebe.

Njega je iz Juventusa, prvi put ispratio bez slike, sata i prasića koji se hlade za stolom, Fabio Kapelo. Bacio ga je kao previše puta upotrebljenu maramicu da bi stvorio mesto za svog pulena "Pumu" Emersona.

Konte mu to nikada nije oprostio, danas kada je prinuđen da se pozdravi sa kolegom, osmeh mu morate docrtavati u Photoshopu.

Kapelo se bojao Konteovog uticaja u svlačionici, paralelnog centra moći. I Konteu se desilo slično sa Del Pjerom, nekako je dočekao da ga isprati, verovatno bi ga na leđima nosio do Australije da je morao, samo da napusti Juve. Jer, navijači su često između Del Pjera i kluba stavljali znak jednakosti, što je negacija Konteove filozofije o grupi ljudi koji pobeđuju zajedno, i vrede isto, bio uspeh, ili neuspeh u pitanju.

U toj borbi za moć, Konte je proterao naslednika na mestu kapitena, ali pao od istog mača. Izgubio od još jedne klupske legende, Pavela Nedveda. Jer, onog dana kada je Antonio pravo sa priprema odšetao iz svog Juventusa, ovoga puta sopstvenom voljom, postalo je jasno da neće uspeti u nameri da bude Englez u Italiji, za to se mora ipak u Premijer ligu.

Kako to?

Ravnoteža moći još jednom nije pomerena, Marota i Nedved su zadržali prerogative ljudi koji se pitaju, trener je samo još jedan od izvođača radova, ma koliko to grubo zvučalo.

Kakve su bile Konteove godine u Juventusu?

Renesansa, bio sam na stadionu te prve sezone kada je skrcao igrački dominantni Milan, osim mržnje za bludnog sina Ibrahimovića, moglo se nanjušiti i poverenje u novog trenera. Jer, čovek sa presađenom frizurom je već bio tu, u dresu, naučio da pobeđuje, uvek spreman da ujede protivnika.

Konte je ofanzivac, tip koji veruje u presing i posed. On je jedan od sledbenika Đanpjera Venture, sadašnjeg trenera Torina. Filozofija je jednostavna na prvi pogled, tim  se silinom NFL razbijača zaleće u protivnika. Siroti Matri nije stizao da se raduje golovima jer bi ga urlanje Kontea nateralo odmah na presing čim protivnik krene sa centra.

To je kada protivnik ima loptu, što je u Konteovoj viziji jedan sićušan deo meča. Naime, njegov tim ima obavezu da je što pre oduzme i probije bok. On praktikuje religijskih 4-4-2, što bi u idealnoj viziji trebalo da bude 4-2-4, ultra ofanzivna formacija sa kojom je Ventura radeći u Pizi za dve godine od treće lige stigao do baraža za elitu. Taj uvrnuti, netipični tim je uništavao rivale na strani, koristeći se  hitrinom, tada golobradog klinca Alesija Ćerćija kao magičnim trikom.

Konte je tako pobeđivao u Bariju, ali ga je u Juventusu sačekao problem, krila koja poput Miloša Krasića mogu mnogo sa loptom u nogama i baš ništa bez nje. Nije mogao Srbinu ni da objasni da lopta stiže valjajući se po prostoru. Nisu mogli da ga ubede da Krasa ne govori italijanski posle dve godine u Torinu. Jer, za Kontea je ambicija sve, bilo da uči engleski po nekoliko sati dnevno kada Čelsi nije bio ni stidljiva pomisao, bilo da budi suprugu u sitne sate paleći svetlo jer se probudio i na pamet mu je došla neka fantastična taktička ideja.

Osim u rad, Konte veruje u pravila. Nije ni čudo što ga se brat Danijele plaši, zabranio mu je da dolazi posle 23 časa kući kada su živeli zajedno. To ne bi bilo čudno, na kraju Danijele je najmlađi od trojice braće, da se to nije dešavalo kada je već imao dvadeset i neku godinu...

Danijele će sa njim u Čelsi, on je skaut, gleda protivnike, iako je ranije radio u banci i bio vlasnik jednog torinskog kafića.

Da se vratim Konteovim timovima. Oni trče, više i brže od protivnika. Antonio je gutao znanje od Đampjera Ventronea, Lipijevog stručnjaka za fizičku pripremu. Taj diktator među kondicionim trenerima je spremio onaj Juventus iz polovine devedesetih za pustinjske ratove, ne samo fudbal. Slušao sam jednom Luku Vijalija kada je objašnjavajući metode ovog stručnjaka pričao kako su fudbaleri uz obavezno povraćanje od napora imali jednostavan izbor, "uradi što ti je rečeno ili umri".

Konte je ta, legionarska pravila podnosio bez gunđanja i usvojio sličnu filozofiju, Čelsi će trčati kao navijen i napadati bez razlike, Stouk na kiši "Britanije" ili Liverpul pred Kopom, u to nemojte sumnjati.

Konteov Juventus je bio tim sa najviše šuteva ka golu u Evropi i posedom ravnim Barseloninom. To uvek nije bilo produktivno, tim pre što je trener morao da se prilagođava, famoznih  3-5-2 je bilo posledica vere u čvrstinu defanzivnog bloka pred Bufonom, dobrovoljni izbor, ali uslovljen limitima drugih linija tima.

Šta mu je potrebno za misiju preživljavanja na ostrvu?

Pre svega borna kola na sredini terena, skeptičan sam po pitanju Matića, Konte hoće perpetum mobile, nekoga kao Vidala ili Rađu Naingolana, ili možda obojicu, jer se po njegovoj zamisli stvari dešavaju bliže klupi i linijama terena nego sredini.

Sigurno da ne može da dočeka da otme Juventusu Kuadrada, molio ih je da ga dovedu kada je bio trener, nije ga trenirao u crno-belom, ali će u plavom. Interesantno, iako ga mnogi sele natrag u Madrid, Dijego Košta bi mogao da procveta kod Kontea, ako bude spreman da se žrtvuje.

To je ključno, žrtva, svi će morati da je polože kako bi uverili Kontea da vrede. Tako je bilo u Juventusu, letele su kopačke i ostali projektili po svlačionici, jedino je Bufon iskusno znao da sedne iza vrata (podelio je tajnu sa Pirlom), jer ga tu neće ništa pogoditi kada trener odluči da isfenira fudbalere.

Okolina?

Konte je nepredvidiv, sa tim Abramovič sigurno računa. Tačnije, postoje stvari oko kojih nema kompromisa, ako nije po njegovom, ne pristaje da bude kulisa. Mnogo je želeo ovaj posao, ali ne po cenu da izda sebe. Uostalom, mogao je da napravi dinastiju u Juventusu i okoristi se činjenicom da njihova vladavina u Italiji neće biti dovedena u pitanje do kraja decenije, Umesot toga izabrao je da ode trkom. I to pravo u naručje neprijatelja, italijanskog saveza. Kažu da je time zatvorio vrata Juventusa, sve dok se ijedan Anjeli, ma kako se prezivao, bude pitao bilo šta u tom klubu.

Prognoza?

Konte će, kao i u Juventusu, morati da uveri druge da je rođeni pobednik. U Torinu je bilo lako naterati ih da ga slede, bio je već tamo gde su oni želeli da bude.

Ima sličnu poziciju u Čelsiju, oni polaze, baš kao i Juve 2010. iz bunara, ali, okruženje je novo i konkurencija jača.

Italijanski treneri su bolji od bilo koga, pogotovo u Premijer ligi, ako mislite drugačije, očevi su vas, ili lagali, ili se ne razumeju u fudbal.

Ali, kada ih izmestiš iz prirodnog habitata, prvo moraju druge da ubede da je potrebno da patiš kako bi pobedio.

Ako Konte uspe u tome, Čelsi će pobeđivati, još kako...